ГУНДУЛИЋЕВ ОСМАН ИЗМЕЂУ ХАМАРТИЈЕ И ХИБРИСА: ЖРТВА МЛАДОСТИ ИЛИ СВОЈЕ ОХОЛОСТИ?

Abstract

Предмет овог рада је анализа лика султана Османа II представљеног у Гундулићевом епу Осман. Приликом анализе овог епа теоретичари су углавном указивали на његов однос према историји, начину на који је уклопио конвенције барокне поетике у овај еп, а када су анализирали Османов лик, нарочито су истицали амбивалентни однос који је Гундулић имао према турском султану – охолом, а неискусном. У литератури је истицано да Гундулић има разумевања према Осману и његовим поступцима, јер је султан у тренуцима доношења одлука био млад. Такав приступ главном јунаку, доводи нас у дилему и наводи нас да се запитамо да ли je Осман само жртва своје младости или је његов трагични крај последица охолости као једног од седам смртних грехова у хришћанској теологији. Анализа Османовог лика помогла нам је да утврдимо да ли Османа можемо тумачити као трагичног јунака и оправдати његове поступке младошћу, грешкама учињених из незнања – хамартијом – или је његов трагични крај последица охолости, дрскости и претеране самоуверености – хибриса. Тема рада биће Османов пад, условљен његовим неискуством и непознавањем ствари или претераном гордошћу и надменошћу. Циљ овог рада је да изложимо чињенице које говоре у корист тврдњи да је Осман пример особе коју борба за моћ може да заслепи и да су његове грешке, иако је Гундулић, како тврде неки теоретичари, покушао да нађе оправдања за делање „охолог дијетета“, настале јер је мислио да може да учини оно чему није дорастао и тако се оглушио о божје законе, које је проповедала католичка црква.