ПРОЗНИ МИСТИЦИЗАМ ЈЕЛЕ СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ

Abstract

У раду се проучава прозно стваралаштво Јеле Спиридоновић Савић (1890-1974). Некада слављена, а потом заборављена српска књижевница писала је поезију (збирке С уских стаза (1919), Вечите чежње (1926) и Јесење мелодије (1939) и религиозни еп Пергаменти (1923)), прозу (Приповетке (1939)) и есеје (Сусрети (1944)). Школујући се у светским центрима културе (Њујорку, Минхену, Трсту и Монаку) имала је прилике да идеје православља укрсти са идејама западног хришћанства, примарно у области мистичке духовности. Религиозни мистицизам је био дубоко инкорпориран у духовну срж њених поетских, прозних и есејистичких текстова. Истраживање мозаика хришћанске спиритуалности представљало је за књижевницу увод у нови начин размишљања о метафизичким аспектима света, али и о практичном деловању жене, према религиозним принципима.Наше проучавање прозе базирано је на научним постулатима феминистичке теорије о књижевности, које поставља питања поновног откривања маргинализованих списатељица и нових интерпретација њихових дела, и са становишта феминистичке теологије. Циљ рада јесте покушај ревалоризације датих приповетки и указивање на потребу поновног одређивања списатељичиног места у канону српске књижевности.